Чини се стотине година ту ће да дрема..

Окамениће се и вечна постаће.

Људи ће тражити равницу које нема

Јер магла  ће је заувек сакрити и заораће.

Тиха  језа белом крстари равницом.

Тек се по неки фазан пробуди.

Маглена завеса испуњава невидилицом

Све што су стрпљиво градили људи.

О, дођи дивно, чаробно сунашце!

Пробуди овог џина што дрема,

Прескочи поток, шуму и брдашце.

Без тебе Златни Господару, среће нема!

И узе сунце златне грејаче

Па отпоче топлоту да сеје,

Растера бројне маглене ораче

Па руке од равнице стаде да греје.

Одскочи магла, ка брду бежи...

Покида се њена хаљина вунена,

Устаде са њива на којима лежи

Винувши се пут небеса, снена.

Коњаник пројаха равницом дугом

Окупан сунцем и срећом занесен;

„О, како бејах још јуче с*тугом

А сад ме топло пољуби јесен!“