У бистрој реци
брзацима јури,
авантуре спрема,
никуда не жури.

Чланковитим телом,
црвеним оделом,
шкргама он дише,
клештима се њише.

Штипаљкама весла
низ водени ток,
тело му ко кајак
кад начини скок.

Враголастог духа
тај малени рачић
инсектима, рибама
пуни свој стомачић.

Да л’ сте чули децо?
Скоро нема рака,
напустио одавно
места крај брзака.

Загађеност вода
узела је маха,
остави нам ракове
без имало даха.

Ретко где их има,
а могу се наћи
тамо где су бистри
планински брзаци.

Далеко од људи,
загађења града,
још плива по рекама
ракова парада.

Из збирка песама за децу „Острво детињства”