Koliko je Srbija zatrovana otpadom, ali i šta očekuje od istraživanja posledica NATO bombardovanja? Kako će se rešiti problem zagađenog vazduha, ali i otpadnih voda? Ima li Srbija 15 milijardi evra za ulaganje u ekologiju, ali i kako vidi svoju poziciju u Vladi, samo su neka od pitanja, koja smo postavili Goranu Trivanu, ministru zaštite životne sredine, u emisiji "Licem u lice sa Ivasom" na Telegraf TV-u.
KRENULI STE OŠTRO U ČIŠĆENJE SRBIJE OD OTPADA. DA LI SMO UOPŠTE SVESNI KOLIKO JE NAŠA ZEMLJA ZATROVANA I U TOM SMISLU DOKLE STE SPREMNI DA IDETE?
- Do kraja! Ovaj posao ne trpi kompromise. Ukoliko volite svoju zemlju, a to je, čini mi se, poslednjih 20 godina postalo arhaično, onda ćete se svojim poslom baviti na najbolji mogući način. U skladu sa sopstvenim mogućnostima, naravno.
Srbija je ozbiljno zagađena zemlja. Srbija je ozbiljno devastirana na različite načine. Svi mi koji se bavimo zaštitom životne sredine znamo da je to tako. Samo je pitanje, odakle ćete početi. Na kojem god kraju da se nađete, morate da počnete da se bavite problemima. Njih ima mnogo, ali ako ste sistematični onda ćete doći do rešenja, do nekakvog uslovnog kraja, jer kraja nema. Životnom sredinom se morate baviti konstatno i bez prekida.
Srbija i bivša Jugoslavija, čiji smo deo bili, nije se bavila na taj način ovim problemom. To spada u domen stepena razvoja, bio on ekonomski ili politički. Ovo gde smo mi danas, prošle su sve zapadne zemlje pre 20 i više godina. Važno je da se toga setimo i da pogledamo puteve kojima su oni išli, ne bismo li uspeli da preskočimo neke od njih.
Početak je zavisio, što od sticaja okolnosti, što od moje odluke, gde je najproduktivnije početi. Zato smo i krenuli od ovih nekoliko stvari koje smo otvorili.
KRENULO SE OD OBRENOVCA. TU JE BIO FOKUS PAŽNJE JAVNOSTI I VAS U POČETKU?
- Obrenovac je bio sticajem okolnosti, ali izbor teme, koja se zove opasni otpad, nije bio slučajan. Mi smo odlučili da krenemo od opasnog otpada, budući da znam desetinama godinama unazad da Srbija generiše ozbiljnu količinu opasnog otpada, kao i sve zemlje sličnog stepena razvoja. I da se u Srbiji u ovom trenutku cifre kreću između 150 i 230 hiljada tona opasnog otpada godišnje.
Ti podaci postoje u Agenciji za zaštitu životne sredine i oni su javni. Kada shvatite koliko generišemo tog otpada i koliko ga izvezemo i koliko ga minimalno preradimo, jer nemamo kapaciteta, onda shvatite da nedostaje. Taj nedostajući deo mene "žulja" već desetinu godinu. Sada je bila prilika, budući da sam dobio instrumente da to mogu da kontrolišem, da to i otvorim.
U saradnji sa BIA i Tužilaštvom, na čemu im se jako zahvaljujem, mi smo počeli da otvaramo sva ta pitanja. Kažem da smo počeli, jer je to što se mene tiče početak. Taj posao će biti bez kraja, jer sam duboko uveren, da svuda po Srbiji, na mnogo mesta, postoji to "zakopano blago" i ono je dobrim delom uticalo i utiče na naše zdravlje.
Zagađenost zemljišta podrazumeva zagađenu hranu, zagađeno zemljište podrazumeva zagađenu pijaću vodu, a mi to sve unosimo u sebe. I kada se pitamo zašto smo ovoliko bolesni, od različitih bolesti, jedan od odgovora je to da je Srbija zagađena svakojakim vrstama otpada.
KADA VEĆ GOVORIMO O BOLESTIMA, PRILIČNO STE AKTIVIRALI U VEZI UTVRĐIVANJA POSLEDICA NATO BOMBARDOVANJA. DA LI SMO ZAKASNILI SA OVOM INICIJATIVOM? ŠTA OČEKUJTE OD OVOG ISTRAŽIVANJA?
- Jedno od najozbiljnih pitanja našeg života jeste pitanje šta se to dogodilo, kada smo bili onako surovo, neljudski, nepravedno bombardovani. Naravno da je to trebalo uraditi još onda, izvršiti sva ta istraživanja i analize. Ali, s druge strane, svi oni koji nisu to uradili u međuvremenu, adresa su kojoj treba postaviti pitanje, zašto to tada nije urađeno. O odgovorima možemo da spekulišemo.
Što se mene tiče, ja sam tu i mi smo to pokrenuli. Mislim da je to jako dobro i jako važno. Zajedno sa svim našim lekarima i naučnicima hoćemo da istražimo posledice. Moguće je utvrditi šta se dogodilo. Moguće je različitim vrstama metoda i aproksimacija tačno utvrditi, šta se dogodilo.
Posledica bombardovanja osiromašenim uranijumom već ima, ali će to istraživanje utvrditi.
Hoću da skrenem pažnju, da ovde nije samo reč samo o istraživanju koje se tiče bombardovanja municijom sa osiromašenim uranijumom, već je tu bilo i pogađanja nekih ciljeva u Srbiji, koji su proglašeni za legitimne, a koji predstavljaju petrohemijske komplekse.
Siguran sam da zagađenje, koje se dogodilo bombardovanjem petrohemijskih kompleksa je umnogome bilo značajnije i teže i sa većim posledicama potencijalno, nego što je u pojedinim situacijama to moglo biti sa osiromašenim uranijumom.
Zato ćemo se baviti i jednom i drugom stvari, paralelno. Nemamo nikakav rok, kada ćemo to završiti. Hoću da to uradimo krajnje temeljno. Država je stvorila mogućnosti da se to uradi i biće sve bolje što se toga tiče, a stručno-naučni timovi će imati priliku da to istraže i kažu nam šta se to dogodilo, kakve su posledice i što je najvažnije - šta da činimo, kako bismo svoje građane zaštitili od posledice, koje mogu da traju stotinama godina.
OSIM ZEMLJIŠTA, TU JE I ZAGAĐENJE VAZDUHA. OD RESPIRATORNIH BOLESTI GODIŠNJE U SRBIJI UMRE 6 HILJADA LJUDI. U BORU JE POPRAVLJENA SITUACIJA, PANČEVO JE I DALJE CRNA RUPA, NI BEOGRAD NIJE DALEKO. KAKO REŠITI OVAJ PROBLEM?
- Ima rešenja svakako. Pitanje je samo koliko ćemo brzo ići ka svemu tome. Bor je izuzetno dobar primer, uspostavljenjem nove fabrike sumporne kiseline praktično je sumpor odstranjen iz vazduha. Istog dana u Boru, kada je fabrika puštena u rad, krajem 2015. godine, ljudi su prodisali. To se vidi i po njima i po tome kako će priroda da se probudi.
To je dokaz da se može, samo treba uložiti u nove tehnologije.
Ipak, razume se, postoji i čitav niz drugih problema. Nama su, kao i u svetu, sve urbane aglomeracije u problemu sa kvalitetom vazduha i ljudi oboljevaju zbog čestica, gasova itd. Mi to možemo i moramo da uradimo na sledeći način: prvo, moramo da pojačamo monitoring po čitavoj Srbiji i to je jedan od zadataka, koji traži investiranje, a drugi je da budemo svesni toga da izudvni gasovi iz automobila, odnosno saobraćaj zagađuju vazduh.
Tu su i elektro-energetski kapaciteti, pre svega termoelektrane, a kada su gradovi u pitanju, onda i individualne kotlarnice za grejanje. Beograd zato godinama sprovodi gašenje individualnih kotlarnica i priključivanje na centralni toplovod i to daje rezultate.
To ćemo morati da radimo i da uložimo milione evra, ali košta sve to što smo upropastili. Niko nam nije kriv za to i sami to moramo da uradimo.
UPRAVO U TOM SMISLU, ZA DISANJE SU POTREBNE ŠUME. DEO SRBIJE JE ŠUMADIJA. ALI JE SVE MANJE ŠUMA. DA LI POSTOJI PLAN ZA NEKU MASOVNIJU SADNJU?
- Mi mislimo je pošumljavanje najjednostavniji, najjeftiniji i najefektniji način da se borimo protiv efekata klimatskih promena. Na planet se danas sve vrti oko posledica klimatskih promena.
Srbija je pošumljena negde oko 27 odsto, naš ideal je da Srbija bude pošumljena blizu 41 odsto. Zajedno ćemo se sa resorom koji se u Vladi bavi pošumljavanjem, odnosno šumarstvom, raditi na tome.
Mi smo, kao Sekretarijat za životnu sredinu u Beogradu, aktivno radili na pošumljavanju. Za nekoliko godina uspeli smo da pošumimo preko 700 hektara novih površina.
Srbija će pod rukovodstvom ovog našeg Ministarstva za životnu sredinu, a u saradnji sa ostalim, svakako da insistira na tome. To ćemo raditi od naredne godine. Biće nekih akcija, koje ćemo već na jesen sprovesti i uz pomoć vas u medijima građanima reći "to je važno".
Hajde da svako u našoj zemlji, bar jedno-dva stabla posadi. Videćete, šta će desiti za nekoliko godina. To je posao, koji moramo da uradimo za našu decu. Za vreme naših života, teško da ćemo osetiti pune efekte svih tih novih šuma, koje hoćemo da posadimo. Ali, znate, kako kažu Kinezi: Pravo vreme da posadite drvo je bilo pre 20 godina, a prvo sledeće pravo vreme je sada. Dakle, ja mislim da je ovo pravo vreme.
ŠUME TREBA DA SE ŠIRE, A KAKO ĆEMO SUZBITI AMBROZIJU?
- To je u domenu nekih drugih službi. Pre svega u lokalnim samoupravama, jer se one bave time. Međutim, sve vreme tragamo za metodama i načinima, kako da to rešimo. Ne bih govorio o detaljima, ali postoje različiti načini da se to rešava.
Generalno alergije, kada je zdravlje u pitanju, uzimaju maha kod nas koji živimo u urbanim delovima planete. U ovom trenutku, na planeti, preko 50 odsto stanovnika živi u urbanim sredinama, sa procenom da će u narednih 20 godina taj udeo značajno da se poveća - na 60, 70 odsto.
To je katastofalno za pitanje zaštite životne sredine i deo odgovora na pitanje naših autoimunih i imunih bolesti, jeste to što smo preterali sa koncentracijom stanovništva u gradovima, što preterano zagađujemo. Ali, ako pogledate Zapadnu Evropu, ona se sada relativno uspešno bori sa pitanjima kvaliteta vazduha i alergenima. Upijaćemo sva njihova iskustva, ali ne mislim da treba da pređemo čitav put koji su oni prešli, mislim da smo pametniji.
Hteo bih da preskočimo neke stepenice i radimo na tome da tako i bude. Projektujemo svoje kapacitete i sve ljude koje smo doveli u Ministarstvo i koje ćemo dovesti, učimo da nije sramota ne znati, sramota je ne pitati. Naročito, moramo da skrenemo pažnju na iskustva zemalja, koje jurimo. To je moguće. Sva pamet se vrti oko logike da od onih koji su bolji od vas, naučite kako su došli do toga.
BEOGRAD JE METROPOLA, KOJI OTPADNE VODE ISPORUČUJE U REKU. MEĐUTIM, NI NIŠTA MANJI GRADOVI NEMAJU REŠEN OVAJ PROBLEM. IMA LI BRZIH REŠENJA, PRE NEGO ŠTO UPROPASTIMO BOGATSTVO KOJE IMAMO?
- Nema brzih rešenja. Mi smo propustili ovih 40-50 godina, da to uradimo kako treba i sada je to propuštena prilika i sve naše vode su praktično zagađene, u toj meri da su po, mom mišljenju, najveći problem. Ako mene pitate, šta je najveći problem životne sredine u Srbiji, to je problem voda. Pitanje zagađenja, pitanje ispuštanja neprerađenih otpadnih voda, itd... Sve onda iza toga indukuje kao problem.
Imamo plan da u Srbiji treba da izgradimo 359 sistema za preradu otpadnih voda. To znači, da treba da investiramo između 4 i 5 milijardi evra u sve to. To znači, kada to budemo rešili, moći ćemo da računamo na čistu i zdravu životnu sredinu u celini.
To je put, koji treba da pređemo u narednih 30 godina. Bez obzira na tu, možda mračnu procenu, mi jesmo stavili kao prvi prioritet izradu sistema za preradu otpadnih voda, što znači da ćemo se brže baviti rešavanjem tog problema u odnosu na druge probleme.
Mnogo je to novca. Srbija nema toliko para, ali će morati da izdvaja. Srbija će morati da izdvaja mnogo više para za životnu sredinu od sadašnjih 0,2, 0,5, 0,7 odsto našeg BDP-a, do 1,2 ili 1,3 odsto, koliko je u mnogim zemljama. Ukoliko želimo da živimo zdravo, duže i da sačuvamo prirodu, to mora da se desi. Garantujem, da će se to desiti. Da li će se to desiti sada ili za nekoliko godina, to nije pitanje na koje mogu da odgovorim. Ali, da će morati, moraće da se desi. I što pre da se dogodi, biće bolje za sve nas.
Zbog toga, taj latentni pritisak koji mi vršimo, ekolozi zajedno sa civilnim sektorom i medijima na finansije, da shvate da je to u interesu svih nas. Kada mi uložimo deo svojih sredstava, onda ćemo lakše i dobijati novac iz evropskih fondova.
Ali, sklon sam tome da u preradi otpadnih voda idemo ka privatno-javnim partnerstvima. Ne pričam o pijaćoj vodi, pričam o preradi otpadnih voda i logistici, koja treba da prati sve to. Mislim da je moguće ići i na privatno-javno partnerstvo i onda je to put da brže uradimo čitav taj posao, koji sam rekao da bi mogao da traje desetinama godinama i tako ćemo raditi.
KADA GOVORIMO O PIJAĆIM VODAMA, DA LI ĆE SRBIJA OSTATI ŽEDNA I PORED SVIH I BANJA I IZVORA? PROBLEM VOJVODINE SE STALNO APOSTROFIRA?
- Vojvodina generalno ima problem pijaće vode, zato što je na takvom prostoru. Tu uopšte nema dileme, po prirodi. Njihove podzemne vode nisu onog kvaliteta i sastava, čak i kada nisu zagađene, zato se moraju prerađivati često. Time moramo ozbiljno da se bavimo.
Srbija, generalno, ne troši vodu na racionalni način. Mislim da Srbija nema dovoljno pijaće vode, perspektivno gledajući. Klimatske promene donose snižavanje nivoa podzemnih voda. Istovremeno, to znači smanjivanje kapaciteta podzemnih voda i rezervi koje imamo.
Ako je to tako, a čak i da nije, pamet bi trebalo da kaže da bi trebalo racionalno koristiti pijaću vodu sve da je i imamo za bacanje, a nemamo. To je jedan deo priče, a drugi deo su površinske vode. One moraju da budu čiste, da biste i tu imali deo rezervi, koja se može kvalitetno prerađivati u kvalitetnu pijaću vodu.
Ne mislim da imamo dovoljno pijaćih voda i to je razlog više, što stalno strepim nad tim, kako koristimo te pijaće vode. Nikako nisam za to i ne slažem se sa tim, što su mnogi izvori pijaće vode dati kao koncesija ili na neki drugi način različitim subjektima. Voleo bih da sve te kapacitete čuvamo ili bar da troše preduzeća koja su naša, a ne na ovaj način, dajući onima koji to tržišno koriste. Mislim da to nije bezbedno i da Srbija mora da taj najvažniji resurs, planetarno govoreći, sačuva za sebe.
U ovom trenutku imate nekoliko ratova za koje se ne misli da se vode zbog pijaće vode. Garantujem da se nekoliko ratova u svetu vodi zbog problema, koje su izazvali nedostaci pijaće vode.
Budućnost je već stigla. Ono što se uglavnom ne dopada auditorijumu kada kažem, to je da je budućnost stigla i da već živimo u svim onim naučno-fantastičnim filmovima koji su projektovali da nema pijaće vode i da smo kao planeta preterano zagađeni. Mi smo već tu, samo što kao da nismo svesni toga.
SPOMENULI STE TRŽIŠTE PRILIKOM PRETHODNOG ODGOVORA. KADA JE POKRENUTA PRIČA O NAPLATI KESA, TO JE POSTALA GOTOVO TEMA BROJ JEDAN U SRBIJI. DA LI JE TO JEDINI NAČIN DA SE EKOLOŠKA PITANJA STAVE U FOKUS, ODNOSNO DA SE SVE SVEDE NA NOVAC?
- Možda nije jedini, ali ja koji nisam naklonjen toj priči na taj način, shvatam da je to jedan važan segment. Mi smo shvatili da ta ekonomska pitanja treba da stavljamo u prvi plan. Da ljudima stavimo do znanja, s jedne strane šta će uštedeti - pa će nam i životna sredina biti kvalitetnija ili da oni koji zagađuju životnu sredinu - shvate da u njoj imamo mnogo prostora za nova radna mesta, za zelenu ekonomiju, koja će mnoge resure iskoristiti bolje nego što je do sada bio slučaj, pa neće plaćati mnogo para za sirovine koji su im potrebni za proizvodnju.
U zaštiti životne sredine kriju se odgovori na mnoga pitanja savremene civilizacije, od ekonomije do ekologije. Našem društvu je očigledno potrebno vreme da bismo svi to shvatili. Naša misija je da kao Don Kihot to predstavimo javnosti. Tu je nezaobilazna uloga pre svega organizacija civilnog društva, koje itekako razumeju da je ovo važno i one nam mnogo pomažu u svemu tome, i medija, koji su apsolutno prisutni u svakoj kući, gotovo svakoj glavi i to "trojstvo", između NVO, medija i Ministarstva je potpuno prirodno.
Kada razmislite, to je potpuno logično, jer se mi svi na neki način bavimo potrebama naroda. Namerno koristim taj izraz, a ne kažem građana, jer je to jedan topliji izraz, za ono što ja mislim, a to je da mi stvarno brinemo o zdravlju ljudi i njihovoj budućnosti.
KOLIKO JE TAJ ISTI NAROD, KOLIKO SMO EKOLOŠKI SVESNA NACIJA ILI DA BOLJE KAŽEM NESVESNA?
- Evo dajete odgovor na to pitanje. Ako pogledate kakve su nam ulice i okruženje, onda ćemo dobiti odgovor da nismo baš najsavesniji, kada je u pitanju životna sredina. Ali, ne očajavam zbog toga. Zato što sam potpuno svestan da ovom stepenu razvoja, koji istovremeno prati stepen svesti o životnoj sredini, baš kakav nam je i razvoj, moramo da budemo tu gde jesmo, moramo da pređemo taj put.
Kada pogledate zemlje Zapadne Evrope, koje su apsolutni lideri u zaštiti životne sredine u svetu, onda shvatite da ovaj put moramo da prođemo, da su oni bili ovde pre 25 godina, gde smo mi sada, ali da mi moramo da radimo na tome. Tako što smo prisutni i što pokrećemo akcije, na primer naplaćivanja upotrebe plastičnih kesa ili sutra zabrane kesa ili zaštite nacionalnih parkova, da bismo građane usmerili u onom pravcu u kome svi treba da idemo. Građani ne mogu sami, kao što ne može ni država sama. Zato moramo svi da radimo na tome.
Dobar sam primer da mogu da poredim stanje sada i pre 10 godina. Lakše je danas. Ljudi danas više razumeju i podržavaju borbu za životnu sredinu.
ZA TU PODRŠKU JE POTREBAN NOVAC. GOVORI SE DA ĆE NAM U PROCESU PRISTUPANJA EU ZA PITANJA ZAŠTITE ŽIVOTNE SREDINE BITI POTREBNO 15 MILIJARDI EVRA. DA LI SRBIJA IMA TAJ NOVAC? I FISKALNI SAVET JE IZRAČUNO DA BI U ZAŠTITU ŽIVOTNE SREDINE U NAREDNOJ DECENIJI TREBALO ULOŽITI DEVET MILIJARDI EVRA. ŠTA KAŽETE O TOME?
- Sigurno nemamo taj novac, ali moramo da ga stvaramo vremenom. Moramo se okretati racionalnosti na jedan način, a s druge strane treba da shvatimo da moramo da iskoristimo svaki izvor koji postoji. Zato pričam da najpre naša izdvajanja za životnu sredinu moraju da se povećavaju, da bismo u roku od 20, 30, 40 godina dostigli bar polovinu od tih sredstava iz naših izvora.
To je moguće. Ako uzmemo da godišnje izdvajamo 300, 400 ili 500 miliona evra za životnu sredinu, to je za 10 godina 5 milijardi. To uopšte nije malo za naše uslove. Treba da imamo kapacitete da to potrošimo. S druge strane, tu su evropski fondovi iz kojih možemo da očekujemo par milijardi evra za ove namene, na ovaj rok o kome pričam. Tu si i krediti i drugi fondovi, kao i privatno-javno partnerstvo koje će nam doneti novac. Iz svih ovih izvora je to moguće.
Srbija sama ovih 15 milijardi nema, ali ako bar trećinu para obezbedimo, mislim da nije nemoguće da trećinu do polovine, obezbedimo iz nekih drugih izvora.
Foto: Nikola Tomić
M.Ivas (Ova adresa el. pošte je zaštićena od spambotova. Omogućite JavaScript da biste je videli.)
KOMPLETAN INTERVJU
