Већи део живота проводе високо у крошњама тропских шума Централне и Јужне Америке, где висе наглавачке, полако жваћу лишће и штеде енергију. Њихов метаболизам је изузетно спор, а варење може да траје и више дана.

Једна од најнеобичнијих навика лењиваца јесте начин на који обављају нужду. То раде отприлике једном недељно.

Тада силазе са дрвета, ископају малу рупу у земљи, обаве нужду и поново се враћају у крошњу. Том приликом могу да изгубе и до трећине своје телесне масе, јер се измет дуго задржава у њиховом спором систему за варење.

Зашто то раде?

Научници још увек немају потпуно јединствен одговор. Јасно је, међутим, да силазак на земљу није безбедан – на тлу су спори и изложени предаторима, попут јагуара. Зато се сматра да иза ове навике стоји нека еволутивна корист.

Једна теорија каже да на тај начин враћају хранљиве материје дрвету којим се хране. Друга истиче занимљиву симбиозу са посебним мољцима који живе у њиховом крзну и чији животни циклус зависи управо од тог недељног „ритуала“.

Без обзира на коначно објашњење, ова навика показује колико је природа разноврсна и маштовита. Оно што нама делује чудно, у свету животиња често има дубоку логику. Лењивац нас подсећа да се опстанак не заснива увек на брзини и снази — понекад је довољно бити стрпљив, штедети енергију и савршено се прилагодити свом окружењу.